Pavlo Brajović, predsednik Udruženja srpsko-crnogorske manjine u Albaniji o grčevitoj borbi naših sunarodnika da očuvaju svoje korene

Postojimo samo nekim čudom!!!

Nakon 73 godine srpska i crnogorska deca bez straha učiće svoj maternji jezik. Za nas 40 hiljada pravoslavaca u Albaniji je to veliki istorijski događaj. U Skadru postoji samo jedna srpska crkva čije se dveri otvaraju svega dva puta godišnje. Da bismo opstali u značajnoj meri mora nam pomoći naša matica – kaže advokat Pavlo Brajović-Jakoja

Razgovarala: BILJANA ŽIVKOVIĆ

U vreme kada se brojni Srbi u matici rado odriču svojih korena, porekla, tradicije, "zaboravljaju" na ćirilicu, sopstvenu nacionalnu kulturu, zarad nekih "univerzal- nijih", "uzvišenijih" evripejskih vrednosti, Srbi u Albaniji, skoro osam decenija zaboravljini od svih, nekim čudom su opstali. Izloženi najtežim istorijskim iskušenjima, torturama, ucenama, strahu, nikada nisu zaboravili ko su. To za naš list kaže Pavlo Brajović-Jakoja, predsednik Udruženja srpsko-crnogorske manjine u Albaniji.

Brajović, sa porodicom živi u Skadru. Po struci je mašinski inženjer, pravnik i advokat, a slovi za neustrašivog borca za elementarna prava srpskog i crnogorskog naroda u Albaniji. I mnogo više od toga.

• Pokušavate da zajednički očuvate jezgro pravoslavnog življa u ovoj državi? Koliko, po vašoj proceni, u Albaniji ima naših sunarodnika, a koliko ih je zavanično registovano?

– Prema popisu ima nas preko 40 hiljada u celoj Albaniji, mada sam ubeđen da je realna cifra mnogo veća. Ljudi se plaše da se izjašnjavaju. U tome je problem. U Skadru, gde je sediše Udruženja od ukupno 120 hiljada stanovnika, 25 hiljada su Srbi i Crnogorci, ili precentualno 40 odsto stanovništva skadarske okoline, gde je skoncentrisano najviše srpskog življa, čine pravoslavci i katolici, a 60 odsto su muslimanske veroispovesti. Ali, u Albaniji nas je svega jedan odsto. To je tragično. Verujte i ovo što nas je preostalo, samo nekim velikim čudom se održalo. Navešću vam ono što potkrepljuje činjenicu da nestajemo sa vekovnih područja. Prema podacima Albanske akademije nauka, 1485. godine u severnom delu Albanije, skadarskoj oblasti 90 odsto stanovništva činili su Srbi. Već 1905. u okolini Skadra živelo je oko 250 hiljada Srba, a tokom Prvog svetskog rata je za naše sunarodnike nastupio prvi veliki egzodus. Više od stotinu hiljada pravoslavaca tada izbeglo u Srbiju ili Crnu Goru, odnosno tadašnju Kraljevinu. Druga bolna seoba nastupila je 1934. kao posledica dramatičnih događaja u ovoj državi i represalija nad pravoslavnim življem.

Da podsetim, u to vreme svim Srbima je uskraćeno pravo da nose prava prezimena. Morali su da izbace ono ić ili vić, i da ih što više prilagode albanskim. Tako su nestajali Pašovići, Popovići, Brajovići, Cekići, Jankovići, Martanovići, Lazarevići. Iste godine zabranjeno je školovanje na maternjem jeziku i ukinute sve ustanove. Nastalo je nemilosrdno, sistematsko zatiranje pravoslavnih korena, identiteta, vere, pismenosti. Srbi su bili staršnom u mraku i izolaciji i za vreme zloglasnog Enver-hodže, a sve u nameri da im se potisne i sama svest o poreklu. U to vreme, istorija beleži - severni deo Albanije napustilo je da desetine hiljada pravoslavaca. Od 1990. drastičnom strahovladom komunističkog sistema, kompletan državni aparat sprovodio je neviđene rapresalije, tako je ovaj prostor skoro "očišćen" od Srba. Oni koji su ostali nosili su krajnje ponižavajuća prezimena koja, kada se prevedu na albanski jezik znače glib, mulj, blato, ilovaču, zemlju, prljavštinu. I to smo istrpeli.

• Da li vam i ko pomaže da lakše opstanete? Sete li vas se Srbi iz matice, ili srpska Vlada, ministarstva?

– Da budem iskren decenijama smo bili sami!! Prepušteni sudbini, na mi- lost i nemilost. U vreme titoističkog režima kod vas je bilo dobro, a mi smo preživljavali agoniju. Tito, razume se, iako je odlično bio upoznat sa či- njenicom da prolazimo kroz Golgotu, da smo poniženi, obespravljeni, za srpsku nacionalnu manjinu u Albaniji, ni prstom nije mrdnuo. Sada, je evi- dentan pozitivan pomak, briga, kakva-takva naše matice. Za nas Srbe i Crnogorce u Albaniji nastupa veliki istorijski trenutak, jer ćemo od slede- će godina moći da organizujemo kur- seve srpskog jezika i gramatike. U tom smislu, u susret nam je izašlo Ministarstvo za dijasporu, ali i nadležno za prosvetu. Obezbedili su nam, za početak, za funkcionisanje te "mini škole opismenjavanja" 12,5 hiljada evra. Presrećni smo. Ali, strahujem da će biti problema, jer će se svi prijaviti da uče maternji. Radićemo u dve smene - za decu do 14 godina i za one starije. Zanimljivo je da se oko 3000 muslimana koji žive na području Fira, u centralnoj primorskoj Albaniji izjašnjavaju za Srbe muhamedanske veroispovesti, koji su se takođe prijavili da bi želeli da uče svoj dedovski jezik. Ima tu i katolika. Ako bude sreće i država bude dosledna i izdašnije nas pomagala, neće biti problema. Trebaju nam knjige, bukvari, učila. Žedni ljudi svog pisma, jezika, kulture, istorije. Ministarstvo za dijasporu nas je, takođe, ove godine finansijski pomoglo da postavimo svoj sajt. Za rad i održavanje izdvojili su preko 8 hiljada evra. Tako svet sad može da vidi da nas ima, da živimo, borimo se, postojimo.

• Da li je trenutno još gori položaj sunarodnika, budući da se zna da naša zemlja bije bitku za Kosmet, da ste u državi koja svesrdno podržava albanske eksremiste, u nameri da otcepe vekovni deo srpske teritorije?

– Možda će vam zvučati paradoksalno, ali Albanci u Albaniji ne gledaju sa simpatijama na Šiptare, jer postoji višedecenijski izraziti antagonizam između jednih i drugih. Običan, pošten Albanac zna da je to prljava otimačina i Šiptare, kako ih zovu - "Kosovare" doživljavaju kao najprimitivniji deo albanskog naroda. Još, kod nekih postoji bojazan da bi realizacijom tog nečasnog čina – samoproglašenja zapravo oni upravljali, dirigovali i samom Albanijom. Državna politika je nešto drugo. Zvanična Albanija svesrdno podržava Ameriku i šiptarske političare da se domognu nečega što nikada nije bilo njihovo. Što se tiče našeg položaja, on nikada nije bio idealan, ali postoji jedna olakšavajuća okolnost. Muka nas je naterala da završavamo visoke škole. Srbi su u Albaniji i pored toga što im je "otet" maternji jezik, najobrazovanija nacionalna manjina. Hteli ili ne, ne mogu u potpunosti da nas potisnu. Primera radi, naše Udrženje broji 2,5 hiljade članova, od toga preko 300 ih je sa jednom ili dve fakultetske diplome. A, do njih smo dolazili "idući kroz trnje".

• Šta vam je najveći problem i kako funkcionišete u Udruženju?

– Srećom, volja i želja da opstanemo, da nam deca znaju maternji jezik, da upoznaju srpke pesnike, pisce, umetnike, naučnike, istoriju svojih predaka - jača je od svega. Na čelu Udruženja sam svega dve godine. Naravno, oslanjam se na ljude koji se istinski zalažu za što bolju vezu sa maticom, za povratak korenima. A, ima nas, srećom, mnogo. U Skadru smo iznajmili prostorije. Sakupljamo se, organizujemo, radimo, dogovaramo, kao što vidite kontaktiramo i sa vama u matici. Sada smo svu energiju usmerili da što pre profunkcioniše kurs srpskog jezika. Kasnije, kako okolnosti budu povoljnije, ako Albanija uđe u EU i mi ćemo imati bolji građanski status. Srbi skoro osam decenija nemaju svoje škole, dok takav slučaj nije kada su u pitanju Makedonci ili Grci. U Skadru i okolini bilo je do 1934. preko 20 škola na srpskom jeziku, u Kamenici, Vraki, Daragetu... Nadamo se da će naša Srbija pomoći da uvedemo vremenom obrazovanje od predškolske ustanove na maternjem, do visokog. U planu je i osnivanje Kulturno-informativnog i Ekonomskog centra u Skadru, koji će se finansirati sredstvima Privredne komore Srbije, Ministarstva za dijasporu. Sledi i otvaranje Kancelarije za privredne odnose sa Srbijom. Kao što vidite krenulo se sa mrtve tačke.

• Kakav je verski život Srba i u kakavom su stanju pravoslavne bogomolje?

 – Skoro nikakav. On ne postoji. Sve crkve, a bilo ih je na stotine, ili su srušene do temelja, ili su pretvorene u džamije i katoličke bogomolje. U Skadru postoji samo jedna naša crkva koja je izgrađena pre 7 godina. Dva puta godišnje opslužuje je mitropolit Amfilohije Radović, na Badnji dan i na Svete Trojice, kojima je bogomolja i posvećena. On nam je puno pomogao. Uz ovaj hram postoji još jedan iz 1829, ali je ruiniran. U Albasanu, gradu u centralnoj Albaniji još je samo jedna crkva. Ona je posvećena Sv. Jovanu Vladimiru, potiče iz 14. veka.. Nekada je samo u Lješanskoj nahiji bilo 250 srpskih crkava i manastira. O drugim oblastima da ne govorim. Danas se Srbi rađaju, ali žive nekršteni, ne venčavaju se po pravoslavnom običajima i što je najgore ne sahranjuju se kao hrišćani. To je bolno, ali je istina.

•  U Albaniji kažete da ste bez električne enerije svakoga dana, u proseku od 10 do 15 sati!

– Na to smo se odavno navikli, pa tako i funkcionišemo. Samo je u Tirani, u tom smislu, bolja situacija. Kad nemate struje, a samim tim i vode, onda je život znatno komplikovaniji, uslovi nehumaniji. Ali to trpi kompletno stanovništvo, a ne samo Srbi. U poslednjih 15 godina Albanija se suočava sa vrlo ozbiljnom energetskom krizom, i zbog toga svi plaćamo ceh. Iz tog razloga otežana nam je i komunikacija sa svetom. Komjuteri ne rade, pa ni telefoni.

•  Šta poručujete sunarodnicima u matici, a šta srpskim političarima?

– Iz svega što sam vam tokom razgovora predočio, možete sami da zaključite. Volja, jedinstvo, sloga i upornost jedini su kriterijumi koji će nas održati, ali i spojiti. Narod bez identiteta lako se utapa u bilo koji drugi. Vremenom nestaje sa istorijske scene. Mislim da smo u preteklih pola veka, ali i kroz burnu istoriju, i mi tako daleko, i vi u domovini, konačno savladali neke lekcije.